Napraviti izlet do Kastra više ne predstavlja teško izvodljivu avanturu kao nekada. Od kako je prošle godine završen novi put, mnogobrojni turisti su obišli najstarije selo na Tasosu.
Izgradjeno je na 500m nadmorske visine i nalazi se u centru ostrva. Do njega se dolazi asfaltnim putem iz Limenarije ili zemljanim putem iz Teologosa. Zahvaljujući novom putu, bicikl je takodje zgodno prevozno sredstvo do mesta.
Naziv Kastro potiče od stare tvrdjave/zamka koji je podignut još u XV veku, kada je na Tasosu vladala dinastija Gatilusio. Na ostacima stare tvrdjave (Akropolj) se danas nalazi kosturnica posmrtnih ostataka pokojnog stanovništva.
Pošto je smešteno duboko u planini, ne može da se vidi sa obale. Okruženo je kotlinama i klisurama i na taj način se lokalno stanovništvo dugi niz godina krilo i nalazilo utočište od pirata.
Kasnijih godina XIX veka stanovnici planinskih sela su se sve više selili bliže moru, formirajući privremena ribarska naselja koja su ubrzo postala njihova stalna adresa.
Kastro ima malu crkvu posvećenu Svetom Atanasiju koja ima grb dinastije Gatilusio na jednom od spoljašnih zidova. Sagradjena je 1804. godine uz dozvolu sultana u roku od četrdeset dana, uz pomoć svih stanovnika. 1980. godine je proglašena istorijskim spomenikom, kao jedna od najstarijih crkava na Tasosu.
18. januara na dan Svetog Atanasija, zaštitnika sela, crkva okuplja ljude sa celog ostrva. Tada mesto dobija potpuno drugačiji, veseliji izgled. Ulice budu pune ljudi i slavi se danima do kasno u noć. Priroda koja ga okružuje, oblikovala je i način života njegovog stanovništva u vreme praznika. Lože se peći, osvetljenje je pomoću lampi. Život za to vreme dobija potpuno drugačiji tok.
Kastro je na mene ostavio snažan utisak. Odiše mistikom. Svako ko poseti Kastro ne može ostati ravnodušan prema očuvanoj starini koja nas vrati par vekova unazad. Za mesec dana sam dva puta posetila selo, nanovo uživajući i strepeći da mi nešto ne promakne.
Centar Kastra se ne razlikuje previše od centara ostalih planinskih sela na Tasosu. Prvu priču o mestu čula sam već tu, u centru. Pravi sagovornik je Kosta, vlasnik kafanice koja deli dvorište sa crkvom. Kosta je zapravo automehaničar koji je dugo živeo u Bremenu, a poslednje vreme sve češće provodi na ostrvu gde zabavlja radoznale turiste na pet jezika, zanimljivim pričama o selu uz skromnu ali kvalitetnu ponudu hrane i pića. Brine o svojim ovcama i kozama i uživa u blagodetima planine. Njegova specijalnost su zagonetke, sa kojima zadržava svoje goste, pa sati u taverni prolaze kao minuti.
Selo se poslednjih godina menja. Sve je više novosagradjenih kuća koje služe kao vikendice. Zadržan je stari stil gradnje od kamena i drveta, kako se ne bi narušio tradicionalni izgled sela. Očigledno je da stanovnici Tasosa vole Kastro i svoju prošlost. Nekada je samo jedan pogled dovoljan da se stekne slika o selu i ljudima. Imala sam dosta sreće kada sam, bez posebnog plana i poznavanja sela, naišla na dvorište sa zidanom kapijom, tarabom, klupom ispred i kućom, čiji se deo video iza kapije. Mogla bi da se napiše porodična hronika. Mladi bračni par renovira kuću u kojoj će provoditi svoje buduće godišnje odmore ali su mi potanko ispričali sve što su znali o prošlosti svoje nove kuće, njenim vlasnicima koji dugo nisu medju živima. Čak su mi pokazali i stare fotografije koje su nasledili sa kućom.
Ponekad dolazim u situaciju da poredim različita vremena. Nerado to činim. Ne bih da živim u prošlosti i da me vodi nostalgija. Medjutim, iskrsnu činjenice preko kojih je teško preći. Život zna da bude lep i bez struje i telefona. Bar na neko vreme.
Bilo je predveče, dan oblačan, bez sunca. Krenula sam nazad ka Limenariji. Na putu je bio zastoj koji su napravile ovce koje su se vraćale sa ispaše. Osmeh nije napuštao moje lice.