Tasos je ostrvo koje sam puno puta prešla uzduž i popreko. Poslednjih par godina mi se odmor uglavnom sveo na premeštanje sa jedne ležaljke na drugu, dremku u hladovini i uživanje u mnoštvu plažnih barova.
Tako mi je prijalo. Do prošlog leta..
Neodoljivi avanturistički duh prijatelja me probudio iz zimskog sna. Ideja je bila tu, plan smo napravili u roku od 5 minuta. Nije bilo puno vremena za razmišljanje, jer tako je bolje, kako se niko ne bi predomislio.
Cilj je bio izvor ispod Manastira Svetog Arhangela Mihaila. Izvor do koga dolaze samo najuporniji.
Priča kaže da je krajem XI veka živeo sveti čovek po imenu Luka u blizini jednog sela u centralnom delu Tasosa. Tu je sagradio kapelu posvećenu svetom apostolu Jovanu Bogoslovu, Teologu. Po njemu je selo dobilo ime Teologos.
Sveti Luka je obilazio ostrvo tražeći nenaseljene delove gde je mogao neometano da zivi i da se moli. Išao je prema zapadu, a najduže se zadržao blizu mesta gde se danas nalazi manastir Arhangela Mihaila. Nakon 17 godina samotnjačkog života u toj kamenitoj pustinji, jednog dana pojavio se sveti Arhangel Mihailo i jednim udarcem svog štapa stvorio izvor svete vode u steni. Tom prilikom zavetovao je svetog Luku da na tom mestu sagradi crkvu u kojoj će se ljudi duhovno bogatiti i bolesni lečiti u vekovima koji dolaze.
Sveti Luka se sa velikim žarom latio posla i sagradio je crkvu gde su se putnici namernici mogli osvežiti vodom, a bolesni lečiti od duhovnih i telesnih bolesti.
Tokom kasnijih vekova, Turci su u više navrata pokušavali da unište manastir i sveti izvor, ali bezuspešno.
Od tada, pa do dana današnjeg, voda iz svetog izvora teče u toj pećini kraj mora.
Priča kaže da su prisustvo i čuda Arhangela Mihaila na Tasosu povezani takodje sa istorijom Svetog Klina koji je bio zabijen u Hristovu desnu ruku kada je bio raspet na brdu Golgoti. Tokom kopanja temelja za Hram Vaskresenja, pronadjen je Hristov Časni krst. Sveti Klin je odnet u Carigrad, zatim je dospeo u vidu poklona na Atos, da bi konačno utočište pronašao na Tasosu. Svake godine, tome u čast, stanovnici i monahinje u Teologosu organizuju molitveno slavlje u čast Arhangela Mihaila i Svetog Klina.
Danas je manastir Arhangela Mihaila veliko zdanje sa konakom za monahinje i pomoćnim zgradama u kojima se pruža gostoprimstvo mnogim ljudima koji posećuju manastir svake godine.
Naša priča je počela jednog avgustovskog jutra. Znali smo da je staza do izvora veoma duga i teška, ali ne i nemoguća za preći. Pošli smo u ranu zoru, da nas u povratku ne bi iznenadila vrućina. Vesela družina je bila na okupu. Draganče kao muška ispomoć, Seka i ja sa zalihama vode, opremljeni foto aparatima i dobro raspoloženi, krenuli smo u avanturu.
Autom do manastira, a onda peške kozjom stazom niz liticu. Ako je neko od nas imao fobiju od visine, stena i strmog terena, tada se izlečio.
Put do izvora traje uz odgovarajuću odeću i obuću oko sat vremena. Pola puta se sastoji u spuštanju slabo obeleženom strmom stazom ka moru, a nastavlja se stenama do izvora. Odmah iza kapije gde počinje staza stoji obaveštenje da put do izvora nije bezbedan.
Mišljenja sam da staza nije problematična, ako ste strpljivi i oprezni. Treba obratiti pažnju na delu gde su oštrije stene i gde je voda dostigla neprijatnu visinu pa su gazišta klizava i nepristupačna.
Ulaz u pećinu gde se nalazi sveti izvor je nizak, pa svako ko želi unutra mora da udje na kolenima. Unutrašnjost pećine je ukrašena verskim obeležjima koje ostavljaju posetioci.
Pogled sa stena odozdo ka gornjem manastiru je predivan. Teško nas je bilo pokrenuti. Čekao nas je povratak u grad. Da sunce nije najvljivalo vreli dan, sedeli bismo satimo dole i gledali u daljinu. Lepo je upustiti se u avanturu mimo utabanih staza, iskusiti neverovatne poglede i osetiti potpuno drugaciji predeo. Mahnuli smo Atosu preko puta. Hodali smo nazad u tišini ispunjeni nekim čudnim zadovoljstvom.